Javno saopštenje povodom istupa Društva psihologa Srbije
Povodom saopštenja Društva psihologa Srbije, koje se odnosi na Nacrt zakona o psihološkoj delatnosti, smatramo neophodnim da ukažemo na nekoliko ključnih problema koji se u ovom tekstu ne samo previđaju, već se sistematski zamagljuju.Na prvi pogled, saopštenje pokušava da umiri stručnu javnost tvrdnjom da zakon “ne reguliše psihoterapiju kao posebnu delatnost”, te da ne uvodi monopol psihologa. Međutim, upravo u toj formulaciji leži suštinski problem. Time što se psihoterapija ne prepoznaje kao autonomna profesija, već se svodi na jednu od aktivnosti unutar psihološke delatnosti, ona se faktički ukida kao posebna profesionalna oblast. Psihoterapija se ovde ne reguliše – ona se rastvara.Takav pristup ima dalekosežne posledice. Umesto da se, u skladu sa evropskom praksom, razvija kao samostalna profesija sa sopstvenim standardima, edukacijom i regulatornim telima, psihoterapija se fragmentira i podvodi pod različite struke, čime se ukida mogućnost donošenja posebnog zakona o psihoterapiji. U tom okviru, psiholozi koji se bave psihoterapijom postaju regulisani kroz Komoru psihologa, dok svi ostali psihoterapeuti ostaju van sistema, bez institucionalne zaštite i priznanja.Drugim rečima, formalno se tvrdi da monopol ne postoji, ali se u praksi upravo monopol uspostavlja kroz regulatorni okvir.Posledice ovakvog modela već su vidljive i mogu se jasno anticipirati.Prvo, ovakav diskurs daje legitimitet postojećim praksama pritiska i diskvalifikacije psihoterapeuta koji nisu psiholozi. Umesto smirivanja tenzija u struci, on ih produbljuje, jer implicitno potvrđuje hijerarhiju u kojoj jedna profesija polaže pravo na regulaciju terapijskog rada.Drugo, dolazi do faktičke pravne asimetrije: samo psiholozi-psihoterapeuti biće prepoznati unutar zakonskog okvira, dok će ostali ostati u sivoj zoni. Takva situacija ne vodi pluralizmu, već postepenom uspostavljanju monopola kroz administrativne mehanizme.Treće, i možda najvažnije, ovakav pristup direktno udaljava domaću praksu od evropskih standarda. European Association for Psychotherapy je u više navrata naglasila da razvoj psihoterapije kao profesije podrazumeva njenu institucionalnu autonomiju i uključivanje relevantnih strukovnih organizacija u proces regulacije. Ignorisanje uloge Saveza društava psihoterapeuta Srbije u ovom procesu ne predstavlja samo proceduralni propust, već suštinsko odstupanje od evropskog modela.Dodatno, fragmentacija regulacije kroz različite komore onemogućava uspostavljanje jedinstvenih standarda, što je osnovni preduslov za međunarodnu prepoznatljivost profesije. Time se domaći psihoterapeuti, bez obzira na kvalitet edukacije, izoluju iz evropskih profesionalnih tokova.U tom kontekstu, posebno zabrinjava činjenica da se standardi implicitno vezuju za instituciju koja već pokazuje tendenciju ka priznavanju pristupa i modaliteta koji nisu usklađeni sa evropskim kriterijumima, čime se dodatno urušava kredibilitet celokupnog sistema.Zbog svega navedenog, smatramo da je neophodno jasno razdvojiti dve stvari: regulaciju psihološke delatnosti i regulaciju psihoterapije kao samostalne profesije. Svako njihovo preklapanje, pod izgovorom tehničkog uređenja, vodi ka suštinskom potiranju jedne od njih.Ukoliko postoji stvarna namera da se zaštite korisnici i unaprede standardi, jedini održiv put jeste donošenje posebnog zakona o psihoterapiji, uz ravnopravno učešće svih relevantnih aktera i usklađivanje sa evropskim praksama.
